О књизи: година / „Волим те много, Тика“, рекао је Дан скоро немо. Као да није чула, или можда није чула, заспала је. Дан ју је толико уморио да је отерао неописиво нежно руменило са њених образа. А он је, као и увек, зурио где год је могао, било у плафон који се није видео у мраку спаваће собе, било кроз прозор. Ноћ је била ведра, па је проучавао звезде.